U potrazi za odgovorom na pitanje kakve se aktivnosti odvijaju u našem mozgu kada se sećamo svoje prošlosti, istraživači su koristili funkcionalnu magnetnu rezonancu (fMRI) kako bi zabeležili moždanu aktivnost. U novoj studiji, objavljenoj u poslednjem broju Žurnala za kognitivnu neuronauku, u kojoj je korišćen "dnevnički" metod za sakupljanje memorija, utvrđeno je da sve zavisi od toga o čemu razmišljamo. Naučnicima je već decenijama poznato da se razmišljanje o autobiografskim činjenicama razlikuje od razmišljanja o autobiografskim epizodama koje su se desile samo jednom. Pošto obe vrste misli mogu da se jave u isto vreme kad ljudi govore o svojoj prošlosti, istraživači su nastojali da pronađu efikasan način da ih razdvoje.

Nova studija, obavljena na Istraživačkom institutu Rotman Centra za gerijatriju Baycrest predstavlja prvu te vrste u kojoj su korišćene memorije slične dnevniku. Tokom perioda od nekoliko meseci pre skeniranja moždanih aktivnosti, dobrovoljni učesnici ove studije beležili su sve specifične događaje (epizodne memorije) iz svojih života na jednom malom magnetofonu.

U isto vreme snimali su i izjave o činjeni-cama iz svog života (semantičke memorije). Tokom eksperimenta, istraživači su učesnicima ove studije puštali zabeležene snimke i istovre-meno skenirali njihov mozak pomoću fMRI.

Rezultati ovih eksperimenata pokazali su da dva tipa autobiografske memorije angažuju različite delove mozga, čak i kada memorije imaju isti sadržaj. Na primer, izjava "Svakog petka popodne idem u dužu šetnju sa psom" proizvela je moždanu aktivnost u jednom delu moždanih regija, dok je epizoda opisana kao "Jednog petka popodne moj pas je počeo da beži i proveo sam 45 minuta u jurnjavi za njim" proizvela je moždane aktivnosti u potpuno drugom delu moždanih regija.

"Iako su obe vrste memorija autobiografske, one služe vrlo različitoj svrsi", kaže vodeći istraživač dr Brajan Livajn (Brian Levine), profesor psihologije i neurologije na Univerzitetu u Torontu. "Činjenična autobiografska memorija nas određuje, "smešta" u vremenu i obezbeđuje kontinuitet u našim životima. Epizodne autobiografske memorije omogućavaju nam da putujemo kroz vreme i ponovo doživimo svoju prošlost."

Smatra se da je mogućnost izazivanja tako bogatog obnavljanja sećanja na neki događaj koji je sadržan u autobiografskoj memoriji jedinstvena sposobnost ljudske vrste i vrlo važna za donošenje odluka i kvalitet života. Dr Livajn i njegov tim otkrili su da ovaj oblik memorije daleko intenzivnije angažuje frontalne delove mozga odgovorne za samosvest, kao i delove mozga koji su odgovorni za vizuelnu memoriju. Vrlo je važno naglasiti da gubitak mogućnosti sećanja sopstvenih epizodnih memorija, koji često nastaje kao posledica ozbiljnih povreda mozga, može u značajnoj meri biti poguban za tu osobu kao i njenu porodicu. Čak iako su se kod takve osobe zadržale autobiografske činjenice o njenom životu, to nije dovoljno ukoliko nije u stanju da se seti i ponovo "preživi" pojedinačne epizode iz svoje prošlosti, kao što je, na primer, dan venčanja.

U nekoliko ranijih studija zasnovanih na snimanju moždanih aktivnosti već je pronađena razlika u mozgu u odnosu na faktičke i epizodne autobiografske memorije. Međutim, od učesnika u ovim studijama traženo je da se sete događaja koji su se obično odigrali pre nekoliko godina i nije bilo moguće utvrditi koliko često su probali da ih se podsete tokom godina. Za razliku od takvog pristupa, ova studija koristila je epizode iz dnevnog života koje nisu bile starije od nekoliko meseci. Učesnici studije zabeležili su veliki broj događaja i to samo nekoliko minuta ili sati pošto su se odigrali. U eksperimentima su korišćeni samo slučajno odabrani delovi zabeleženih izjava, tako da dobrovoljni učesnici studije nisu unapred znali o kom događaju se radi dok ne čuju svoj glas preko slušalica. Snimci su izazvali vrlo bogata memorijska iskustva, odnosno sećanja na određene događaje ili činjenice, tako da su naučnici vrlo lako mogli da odrede koje su moždane regije povezane sa faktičkim (semantičkim) a koje sa epizodnim autobiografskim memorijama.  

"Ideju za ova istraživanja dobio sam jednoga dana kada sam letimično pogledao pismo koje sam napisao o jednom događaju za koji nisam mogao da se setim kada se dogodio", priseća se dr Livajn. "Odjednom sam osetio kao da  je moj mozak preplavljen sećanjima. Tog trenutka počeo sam da razmišljam o načinu kako se to osećanje 'memorijskog pretraživanja' može dobiti na skeneru. Trebalo je pronaći način kako da to učinimo na licu mesta, u trenutku kada se sećanje zaista odvija. Tako je nastala ideja o magnetofonskom snimanju izjava o događajima i činjenicama. Pregledao sam slična istraživanja i pronašao da je tokom poslednjih godina samo nekoliko istraživača obavilo ispitivanja zasnovana na ovoj vrsti dnevničkih studija, ali sve one koristile su bihejvioralne testove kao što je vreme reagovanja i slično. Niko do sada nije obavio studiju zasnovanu na snimanju moždanih aktivnosti."

Problem koji su istraživači imali bio je pronalaženje dobrovoljnih učesnika ovih eksperimenata koji pristaju da uredno snimaju dnevničke zapise tokom perioda od šest do osam meseci. Problem je rešen tako što je učešće u ovom istraživanju uzelo petoro zaposlenih u istraživačkom institutu koji su lično bili zainteresovani za ova istraživanja. Iako je broj učesnika bio relativno mali za ovu vrstu studije, otkrića su bila potkrepljena brojnim slučajevima i uspešno ponovljena na velikom broju primera.

Izvor: Baycrest Center for Geriatric Care