Svoju promociju u počasnog člana Društva fizikohemičara Srbije uporedio sam sa nečim što se već desilo u Velikoj Britaniji. Džon Mejdžor, pre no što je postao premijer, promovisao je lorda Ovena u člana Doma lordova kako bi ga eliminisao kao svog konkurenta jer lordovi po britanskom zakonu ne mogu biti premijeri. Tako sam i ja postao počasni član kako ne bih mogao da dobijem neku operativnu funkciju. Normalno, ovo je samo šala jer je kod nas nauka već godinama na rubu propasti te je svejedno ko se, i kako, ovde kod nas bavi naukom.

Kako je izgledao vaš naučni put koji se trenutno odvija na čuvenoj američkoj klinici Mejo, u Ročesteru, mestu koje obezbeđuje uslove za vrhunski naučno-istraživački rad?

Pre svega, doplomirao sam 1972. i doktorirao 1978. fizičku hemiju u Beogradu. Na postdoktorske studije otišao sam u Cirih 1979. Te školske godine radio sam kod Ričarda Ernsta, a 1980-81. proveo sam, kao naučni saradnik, u Institutu za biofiziku ETH u Cirihu, u laboratoriji profesora Kurta Vitriha.

Sve sami Nobelovci!

Tada to nisu bili. Bio je to zaista srećan sticaj okolnosti, da odem na pravo mesto i u pravo vreme, jer se ispostavilo da su upravo ta istraživanja Ričardu Ernstu donela Nobelovu nagradu 1991. a Vitrihu desetak godina kasnije, 2002. Šta je odigralo bitnu ulogu da se nađem na tom mestu? Na postdoktorske studije otišao sam kao stipendista Republičke zajednice za nauku. Međutim, ono što je bilo apsurdno u tadašnjem konceptu stipendiranja, ukupna sredstva su bila predviđena za 20 meseci i isto toliko istraživača, što se jednostavno tako ne radi. Nemoguće je očekivati da ćete za mesec dana bilo šta uspeti da uradite. Za to vreme ne možete da nađete ni stan u kome ćete živeti, a još manje da očekujete da ćete se za tako kratko vreme uključiti u neka ozbiljnija istraživanja. Na sreću, pošto su se na konkurs javila samo dva kandidata, ja sam dobio 10 meseci. Posle je već bilo lakše. Nakon par meseci provedenih u Ernstovoj laboratoriji, dobio sam švajcarsku stipendiju što mi je omogućilo da produžim boravak na ukupno dve godine. Dakle, dok sam radio kod Ernsta stipendirala me je naša Republička zajednica. Sa tom stipendijom mogao sam da biram gde želim da idem. Izbor je pao na Ernsta jer sam imao prilike da slušam njegova predavanja na naučnim konferencijama a i pratio sam njegove radove. To je pravi intelektualac i zaista vrhunski istraživač. Ukoliko nema nikog ko će nešto da izračuna, on je taj koji će obaviti taj posao. Ako se pokvari neki uređaj, on će sam pokušati da ga popravi. Na poslu obično nosi sako ili džemper. Kada sedi za svojim stolom, on je u sakou. Ako se nešto pokvari, obuče džemper, legne na pod ako je to potrebno, i započne popravku. Svi njegovi studenti i saradnici izuzetno su ga cenili jer je bio jednostavan, a u isto vreme čovek ogromnog znanja. Na nivou anegdote su njegove opaske na naučnim seminarima. Na pitanje o tome kako će, na primer, izgledati spektar nekog jedinjenja, imao je običaj da kaže: "Niko to ne zna". Nikada nije rekao: "Ja to ne znam". To je značilo, ako ja to ne znam - niko ne zna. Upravo zbog našeg velikog uvažavanja Ernstovog rada i znanja, moto čitave ekipe koja je sarađivala sa njim bio je "ponosni smo što ga nismo sprečili da dobije Nobelovu nagradu". Naravno, bilo je to rečeno u šaljivom tonu, ali je veoma dobro odražavalo naš odnos prema jednom sjajnom čoveku i istraživaču.

Posle toga sam se vratio u našu zemlju naivno očekujući da ću ono što sam naučio u Švajcarskoj moći da primenim i kod nas. No, jasno mi je bilo da je najveća prepreka enormno visoka cena istraživačkog NMR uređaja, odnosno da bi tada za srpsku nauku bio veliki luksuz da ima više od jedne takve mašine. I kada je Prirodno-matematički fakultet dobio jedan takav uređaj, s kojim, na žalost, nisam imao nikakve veze, bilo mi je jasno da su mi tu svi putevi zatvoreni. Zato sam još od 1982. bio primoran da putujem u inostranstvo da bih realizovao bilo kakvu istraživačku ideju. U tom preiodu, svaki letnji raspust provodio sam radeći u raznim laboratorijama u Americi, a preko zime, zavisno od prilika, u Australiji ili Italiji. To je trajalo do 1990. godine. No, već ranije sam shvatio da to ne može biti trajan način života. Trebalo je potražiti druga rešenja. Dakle, našao sam se pred dilemom - otići ili ostati. Konačnu odluku doneo sam 1989. i srećnim sticajem okolnosti dobio odličnu ponudu sa Mejo klinike početkom 1990. Ponudu sam prihvatio tog proleća, uz sporazum da dužnost preuzmem nakon završetka školske godine u Beogradu. Tako sam oktobra 1990. godine otišao u SAD i danas sam profesor biohemije na Medicinskom fakultetu Mejo klinike i osnivač i direktor Laboratorije za analitičku nuklearnu magnetnu rezonanciju.

Kako izgleda rad na jednoj vrhunskoj medicinskoj ustanovi kao što je Mejo klinika?

Mejo klinika jeste vrhunska medicinska ustanova u svakom pogledu, ali moram da vas razočaram, ne zbog dijete za koju ste verovatno čuli, a koja uopšte ne postoji. Verujem da niko na Klinici ne zna odakle je potekao taj mit o Mejo dijeti. Mejo je medicinska ustanova koja se bavi svim aspektima medicine, da, počevši od ishrane pa do najsloženijih hirurških zahvata. Međutim, vrhunski rang klinika je stekla uspešnim objedinjavanjem medicinske prakse, obrazovanja i istraživanja. O medicinskoj praksi nemam šta da kažem zato što taj deo, osim kao pacijent, vrlo slabo poznajem. No, na Klinici radi nekoliko naših sjajnih lekara pa će možda, kada se ukaže prilika, neko od njih moći valjano da opiše i taj, zapravo mnogo važniji deo delatnosti. Ja ću se držati onog što dobro poznajem, a to su obrazovanje i istraživanje, ali prvo da kažem nešto o nastanku i organizaciji Klinike.

Klinika Mejo osnovana je pre nešto više od 100 godina (http://www.mayoclinic.org/about/history.html). Osnovao je dr Vilijem Mejo, koji je imao dva sina koji su, takođe, bili lekari. Godine 1883. Ročester i okolinu zahvatio je strahovit tornado u kojem je bilo mnogo poginulih i povređenih. U improvizovanom skloništu dr Meju su u zbrinjavanju ranjenika pomagale sestre iz katoličkog reda Svetog Franje... I tako je nastala Sent Meris bolnica u Ročesteru (http://www.mayoclinic.org/saintmaryshospital/) koja, na primer, danas ima 53 operacione sale. Paralelno, otac je sa sinovima gradio kliniku koja je prerasla u Fondaciju sa 40.000 zaposlenih u tri klinike i četiri bolnice locirane u tri američke države. Braća Mejo su se 1919. godine odrekla vlasništva nad klinikom i, uloživši i dobar deo sopstvene ušteđ evine, stvorili tzv. Privatnu fondaciju za javno dobro. Njihova tadašnja poruka, vrlo je poučna i danas, a i za nas ovde: "Želimo da vratimo naše bogatstvo narodu, od koga nam je i došlo, a najbolji način da to postignemo je da kapital vratimo u medicinsko obrazovanje". Mejom danas upravlja Odbor poverenika. U tom odboru su najistaknutije ličnosti iz sveta biznisa i politike čiji je zadatak da vode računa da se Mejo razvija u pravom duhu koji su zacrtali njegovi osnivači ("jedini interes je interes pacijenata") i da poslovno bude uspešan.

Klinika se, praktično rečeno, nalazi među kukuruzima, u relativnom malom američkom mestu Ročesteru, u državi Minesota. Postoje i dva manja ogranka, na Floridi i u Arizoni. U Ročesteru se posetioci često pitaju zašto je klinika podignuta u tako malom gradu, na šta dobijaju odgovor da je zapravo obrnuto, grad podignut oko klinike. Bez Klinike, Ročester bi bio malo naprednije selo kakvih ima na stotine u Minesoti. Naravno, ono što je kroz istoriju klinike bilo ključno jeste pitanje kako dovesti dobre lekare i kako obezbediti uslove za kvalitetno medicinsko obrazovanje i istraživanja u duhu zaveštanja braće Mejo. To je upravo suština uspeha ove klinike.

Lekari koji imaju želje, i sklonosti, deo svog radnog vremena provode sa pacijentima, a deo baveći se kliničkim ili laboratorijskim istraživanjima. Međutim, u laboratoriji, lekar nema vremena da se bavi osvajanjem novih istraživačkih tehnologija, pogotovo onim fizičkohemijskim koje su u neprekidnom razvoju poput elektronske mikroskopije, nuklearne magnetne rezonancije, bioinformatike itd. Recimo, skoro polovina NMR metoda koje danas koristimo za određivanje strukture proteina, uopšte nije postojala u vreme kada sam ja došao na kliniku. Dakle, mi stalno učimo. Većinu metoda pronalazimo u naučnoj literaturi i prilagođavamo tekućim istrživačkim potrebama, a što ne postoji - izmislimo sami. Za NMR, kao i za druge "high tech" oblasti, kao u narodnoj priči, istraživaču su potrebna tri života da bi stigao do nekakvog cilja: jedan - da se principi metode detaljno razumeju, drugi - da se dobro shvati i savlada eksperimentalna tehnika i treći - da se iz prikupljenih podataka dođe do željene biomedicinske informacije. Lekar-istraživač mora da bude usredsređen na formulisanje i rešavanje biološkog problema i, najčešće, ne može da se iscrpljuje u detaljima složenih fizičkohemijskih tehnika. Malo je poznato da je 1950. godine Nobelova nagrada za medicinu i fiziologiju dodeljena trojici istraživača za otkriće kortizona. Dvojica su bili s Meja: dr Edvard Kendal (hemičar) i dr Filip Henč (lekar). Kendal je izolovao i odredio strukturu kortizona, dobrim delom i na Henčov podsticaj, a Henč je kortizon primenio u lečenju artritisa. Taj model, da se medicinski problemi rešava multidisciplinarno, održao se do danas i ključ je uspeha Klinike kao celine.

Dakle, vi ste neka vrsta servisa?

Pa, moglo bi se tako reći. Da, ja sam servis kao što je to i hirurg koji otvori pacijenta. Ono što ne valja izvadi, a što valja ostavi u najboljem redu. Samo, da bi naučio šta je to što ne valja i šta treba izvaditi, i da bi stekao veštinu da valjano uradi to što zna, trebalo mu je bar pet godina usavršavanja nakon završenih studija. Normalno, u NMR-u je odgovornost manja (nikome život ne zavisi od ishoda eksperimenta) ali su, zbog složenosti metode, potrebne godine treninga da se iz mašine izvuče nešto valjano.

"Deo veštine, vrlo važan, jeste ne upuštati se u poduhvate koji su unapred osuđeni na neuspeh. Dakle, problemi koje NMR spektroskopija moze uspešno da reši su brojni pa su otuda raznovrsni i brojni projekti na kojima sam radio ili radim"

Nama često naše kolege, biohemičari, lekari... kažu, pa vi ništa ne radite, samo pritiskate dugmiće, što je zapravo tačno. Međutim, i pijanista na klaviru samo pritiska dirke, i jedino što zna bolje od drugih jeste u kom momentu koju dirku i u kom intenzitetu treba da pritisne. I to je sve. Jasno, za NMR spektroskopiju nije potreban poseban talenat kao za muziku ali jeste rad i upornost da se savlada sve što treba. Kad smo kod muzike, moja NMR laboratorija je kao bend koji svira sve - od narodne do klasične muzike, a po potrebi i komponuje.

U smislu ovakve saradnje, koju ste upravo podvukli kao uspešno osmišljenu praksu Mejo klinike, šta konkretno istražujete?

Da upotrebim medicinsku analogiju, ja sam NMR spektroskopičar opšte prakse, dakle, hvatam se u koštac sa svakim istraživačkim problemom koji je rešiv NMR-om. Ovo rešiv naglašavam jer je NMR spektroskopija nemoćna u mnogim situacijama. Deo veštine, vrlo važan, jeste ne upuštati se u poduhvate koji su unapred osuđeni na neuspeh. Dakle, problemi koje NMR spektroskopija moze uspešno da reši su brojni pa su otuda raznovrsni i brojni projekti na kojima sam radio ili radim. Evo kako izgleda tipičan pristup. Poslednje dve godine sarađujem sa anesteziolozima. Glavni problem anesteziologije danas jeste što niko, zapravo, ne zna kako funkcionišu anestetici. Danas je moguće anestetisati praktično bilo koji živi organizam, vinsku mušicu, crva, morske životinjice, mekušce, i naravno čitavu starosnu skalu ljudskih organizama - od odojčeta do osoba starih 100 godina. Sve je to odavno empirijski istraženo i utvrđeno. Međutim, problem je upravo u nedostatku znanja o tome šta se zapravo dešava na molekulskom nivou. Dugo se mislilo da anestetici deluju na lipidni ("masni") deo ćelijske membrane zbog toga što je potentnost anestetika u direktnoj korelaciji sa njegovom rastvorljivošću u maslinovom ulju. Danas se smatra da anestezija predstavlja interakciju između anestetika i proteina. Recimo, anesteziolog pacijentu stavi masku i kaže mu da broji do deset. Međutim, većina zaspi dok izbroji do tri. Pacijent je, praktično, posle dva ili tri udisaja izgubio svest. Sada se postavljaju različita pitanja. Šta se zaista dogodilo u organizmu na molekulskom nivou? Kakvim se mehanizmom efekat anestezije prenosi iz krvotoka do nervnog sistema? Vratimo li se korak unazad, pitamo se kako to da nakon više od 150 godina od kako je počela da se koristi anestezija ipak toliko malo znamo o njoj, za razliku od brojnih lekova za koje tačno znamo šta i kako rade u ljudskom organizmu. Ključna stvar leži u razlici između anestetika i leka? Lek je obično relativno mali molekul koji se trajno zakači za svoju metu, recimo, neki protein u organizmu, i ukine njegovu prvobitnu funkciju. Dakle, reč je o jakoj međumolekulskoj vezi, stvaranju veoma stabilnog kompleksa čija se struktura može odrediti pomoću nuklearne magnetne rezonancije, X zraka ili neke druge metode. Međutim, iz fizičkohemijskog ugla gledano, anestetik deluje potpuno suprotno - vezuje se vrlo slabo. Kada bi se, kao i lek, vezao trajno za neki protein, pacijent se nikada ne bi više probudio. To znači da proces vezivanja mora biti reverzibilan, a to opet znači da je u pitanju slabo vezivanje. Dakle, kako izmeriti tu slabu interakciju? Na praktičnom nivou anesteziolozi su koristili mišiće laboratorijskih životinja, žaba, miševa, i posmatrali kako reaguju na određene količine anestetika. To je taj makroskopski nivo i to je dobro za uspostavljanje empirijskih pravila.. Međutim, važno je znati šta se zaista dešava na molekulskom nivou. Zašto vrlo slična jedinjenja pokazuju različitu anestetsku moć, dakle, kakva je veza između sturkture anestetika i njegove aktivnosti. Neko bi mogao da kaže, šta nas se tiče kako anestetik radi, važno je da ga imamo i da znako kako da ga koristimo. Na žalost, kod svake anestezije ima rizika koje ćemo moći da umanjimo samo ako poznajemo interakcije na elemtarnom nivou.

Znači, anesteziolozi su došli do mene u potrazi za metodom koja će im omogućiti da prate slabe međumolekulske interakcije. Mene anestezija, osim kao pacijenta, ne zanima. Za mene je to pitanje slabih interakcija između liganda, što me ne zanima šta je, i makromolekula, što me opet ne zanima šta je. Moj zadatak je da vidim da li se oni i kako međusobno vezuju, koliko je ta veza jaka, kojom brzinom se dešava itd. Srećna okolnost za naš projekat je što sam isti problem rešavao pre više od 20 godina kada sam bio postdok kod Ričarda Ernsta. To je bilo u Institutu za fizičku hemiju ETH gde smo ispitivali međudelovanja rastvarača i rastvorka, recimo vode i šećera. No, tada je za nas i to bilo komplikovano te smo ispitivali još jednostavniji sistem hloroform/cikloheksan, dva najjednostavnija jedinjenja koja mogu da se nađu na laboratorijskoj polici. A metoda je vrlo jednostavna: posmatrali smo kojom se brzinom nuklearna magnetizacija (koju NMR zapravo detektuje) sa jednog molekula prenosi na drugi. Ako su molekuli daleko ili pak ako se samo sudaraju, prenosa magnetizacije nema ili je neznatan, a ako se, pak, bar na kratko molekuli grupišu, prenos magnetizacije će biti opažen. Normalno, sve važne efekte u vezi sa prenosom magnetizacije smo tada detaljno proučili i opisali. Zakonitosti uočene tada na vrlo jednostavnom sistemu, moraju da važe i danas u našem sistemu anestetik/protein. Zato sam ranije i insistirao da me ne zanima vrsta molekula koje ispitujemo već elementarni fizičkohemijski proces pomoću kojeg mogu da pratim interakciju između odabranih molekula. I tu je čar nauke: istu pojavu, ako je dobro upoznamo možemo da uočimo i u dobro definisanom, ali nezanimljivom sistemu, i u nepoznatom, ali važnom sistemu. I onda, stečeno znanje primenjujemo i prenosimo gde treba. Drugim rečima, znanje iz fizičke hemije o međumolekulskom delovanju koristi se za rešavanje bio-medicinskog problema gde su u pitanju molekuli od posebnog interesa, recimo anestetik i protein.

Zahvaljujući tim istraživanjima od pre 20 godina, prošle godine razvili smo metodu kojom može da se utvrdi da li se određeni anestetik vezuje za određene proteine ili ne, jer anestetik se ne "lepi" za svaki protein, a i različiti anestetici se ne lepe za isti protein. Naravno, još uvek smo daleko od toga da možemo da definišemo kakva je ta interakcija, ali intenzivno radimo na tome.

Koliko je nuklearna magnetna rezonancija, metoda kojom se vi godinama bavite, posle nekoliko decenija primene promenila diskurs u današnjoj istraživačkoj praksi?

Evo šta je vrlo zanimljivo u vezi sa NMR-om. Većina vaših čitalaca verovatno nije ni čula za NMR ali su svi čuli za "magnetnu rezonancu" iako se radi o jednoj te istoj metodi. Prvo da pojasnim, nije rezonanca nego rezonancija (kao što nije zafrkanca nego zafrkancija, ili nije turbulenca nego turbulencija. Znam i efektnije primere, ali nisu za novine. Drugo, u pitanju je nuklearna magnetna rezonancija jer je reč o atomskim jezgrima. Da ne ispadne da cepidlačim, postoji i elektronska magnetna rezonancija (EMR) koja je iz istorijskih razloga poznatija kao elektronska paramagnetna rezonancija (EPR) ili elektronska spinska rezonancija (ESR). EPR je nešto sasvim različito od NMR-a, ali obe metode spadaju u klasu magnetno-rezonantnih metoda. Kao što su miš i pacov različiti, ali i jedan i drugi spadaju u glodare. Dakle, NMR je nuklearna magnetna rezonancija: nuklearna jer se radi o atomskom jezgru, magnetna jer se posmatra magnetizam atomskog jezgra i rezonancija jer se rezonantnom metodom detektuje taj nuklearni magnetizam. Interesantno je da je za pronalazak NMR-a i njegov razvoj vezano bar sedam Nobelovih nagrada. Prve ideje o magnetizmu atomskog jezgra potiču još od Volfganga Paulija koji je 1924. godine postulirao nuklearni spin. NMR u kondenzovanoj materiji, dakle, čvrstom i tečnom stanju, detektovali su nezavisno Feliks Bloh i Edvard Parsel 1946. godine za šta su podelili Nobelovu nagradu 1952. godine. Pre njih, Nobelovu nagradu za nuklearnu magnetnu rezonanciju u molekulskim snopovima dobio je Isidor Rabi, 1944. godine. Svi su oni bili fizičari koje je zanimala struktura atomskog jezgra i koji su očekivali da će merenjem nuklearnog magnetizma saznati nešto više o strukturi atomskog jezgra. No, grdno su se razočarali kada su uočili da rezonantna frekvencija pored vrste atomskog jezgra zavisi i od vrste hemijskog jedinjenja u kojem se jezgro nalazi, dakle, dolazi do pomeranja frekvencije sa promenom hemijskog okruženja. Zbog toga su nuklearni fizičari izgubili interes za NMR. No, hemičari su shvatili da, ako rezonantna frekvencija zavisi od vrste hemijskog jedinjenja, NMR može da bude izvanredna metoda za određivanje hemijske strukture. To se desilo ranih pedesetih godina prošlog veka. Od tada je NMR nezamenljiva metoda u analizi organskih jedinjenja što je kulminiralo dodelom Nobelovih nagrada za hemiju Ernstu i Vitrihu.

Jasno da se interes za NMR preneo i u biologiju i u medicinu pa su 2003. godine Nobelovu nagradu za medicinu dobili Pol Laterbur i Peter Mensfild za pronalazak NMR slikanja ("magnetic resonace imaging"). Interesantno je da je Laterbur hemičar, a Mensfild fizičar. Dakle Nobelovu nagradu za medicinu u 2003. dobili su jedan hemičar i jedan fizičar. Međutim, još je zanimljivije da su za hemiju, te iste godine, Nobelovu nagradu dobila dva lekara: Roderik MekKinon za određivanje strukture jonskih kanala u ćelijskim membranama i Peter Agre za otkriće kanala koji provodi vodu. Ovo poslednje nema veze sa NMR-om ali ima veze sa odnosom snaga u savremenoj nauci. Naime, barijere između različitih naučnih disciplina sve su manje, otuda lekari prave prodore u hemiji a hemičari i fizičari u medicini. Dakle, u današnje vreme, ja kao fizikohemičar mogu slobodno da kažem da, ne da nisam zalutao na kliniku, nego sam u pravo vreme došao na pravo mesto.

Kako vidite situaciju kod nas u odnosu na zbivanja u svetskoj nauci?

Uh, ovo će biti neprijatno, no moramo se suočiti s realnošću, bolje ranije nego kasnije. Napraviću jedno, možda prilično grubo poređenje. Turci su svojevremeno uzimali takozvani "danak u krvi". Uzimali su našu mušku decu i stvarali janičare. Ženska deca su ostajala kod kuće pa je biološki potencijal ostajao kako-tako očuvan. Danas imamo "danak u mozgu" - odlaze nam i muška i ženska deca. Mada je svojevremeno bilo onih koji su, svakako iz političkih razloga, tvrdili da nam najgori odlaze a najbolji ostaju, nama definitivno odlaze najbolji. Svojevremeno, mislim da je to bilo još pre dvadesetak godina, predlagao sam vam da napravimo svojevrsnu anketu i utvrdimo kakvi su đaci bili oni koji su tada upravljali zemljom, a gde su oni koji su bili najbolji đaci u gimnaziji ili nekoj drugoj srednjoj školi. Još tada smo imali negativnu selekciju, a rezultat je gubitak najdragocenijeg ljudskog materijala. To se ne može nadoknaditi. Naš problem nije u siromaštvu. U nekom trenutku ćemo odvojiti sto miliona dolara i kupiti sve što nam treba za određena istraživanja. Ali nećemo imati nekog ko će to umeti da "vozi", ko će umeti da iskoristi te najsavremenije tehnološke resurse. Oni pravi već odavno negde u svetu to rade za nekog drugog i neće se vraćati.

Vidite li neki način da taj proces postane reverzibilan? Šta je, zapravo, suština problema domaće nauke i zadržavanja vrsnih stručnjaka ovde ili povratka onih koji su već otišli - novac, ili pre toga, organizacija i uslovi istraživačkog rada kakve vi, recimo, imate na Mejo klinici?

Mislim da oni koji u našoj zemlji treba da organizuju nauku predstavljaju najveću kočnicu za njen dalji razvoj. Protiv promena su oni koji bi upravo trebalo da rade na tim promenama. Niko ne želi da se upusti u ozbiljne zahvate jer zbog toga mogu da se izgube pozicije i određene privilegije. Najkraće rečeno, ovde je situacija u nauci mnogo gora nego što bi objektivno trebalo da bude.

Šta ja lično mogu da učinim? U ovu zemlju vratiću se 2008. godine kada ću steći uslov za američku penziju tako da mi sudbina neće zavisiti ni od čega što budem ovde zatekao. Da se razumemo, SAD je zemlja u kojoj, po ustavu, nema diskriminacije. Nema diskriminacije ni prema godinama starosti što u praksi znači da nema odlaska u penziju po sili zakona. Dakle, dolazim svojom voljom ne bih li uradio nešto korisno, što mislim da je najbolje, a da pri tom ne moram da pravim bilo kakve kompromise. Ako mi se ukaže prilika, mislim da ću bar moći da započnem jedan pozitivan proces. Recimo, nastojaću da privučem dobre đake da studiraju fizičku hemiju jer mislim da je to dobra škola.

Do sada sam pomogao bar desetoro kvalitetnih ljudi da odu u inostranstvo. Razmišljao sam da li sam učinio korisnu stvar ili ne. Zaključio sam da je to ipak bilo korisno jer ti ljudi bi otišli i bez moje pomoći. Onog ko je odlučan, niko ne može da spreči u tome. Shvatio sam da je bolje da odu uz nečiju pomoć kako bi se rado sećali svojih studija u ovoj zemlji i, možda, ako jednoga dana i sami budu u sličnoj prilici, pomognu nekom svom mlađem kolegi da realizuje sličnu zamisao. E, sada, ono što pokušavam jeste da vratim točak unazad. Kada se kroz tri godine budem vratio, gledaću da organizujem moderne doktorske studije, recimo iz biofizičke hemije, i sve one koji su svojevremeno otišli u inostranstvo pozovem da povremeno, ili za stalno, dođu ovde i uključe se u nastavu na tim studijama.

A ako se ovde klima u pogledu vrednovanja istraživačkog rada ne promeni? Ništa. Mlade koji su spretni i sposobni i dalje ću podržavati da odu negde gde mogu da ispolje svoju kreativnost. A ja odoh u toplije predele. Možda će mi život u dalekim krajevima i ribolov u tropskim morima pomoći da zaboravim veliku tragediju koja je snašla moju bivšu otadžbinu.