Lokacija nedavnog zemljotresa koji je izazvao smrtonosni cunami u Indijskom okeanu nije predstavljala iznenađenje za geologe, kaže En Melcer, čuveni svetski seizmolog sa Univerziteta Lehigh i trenutno na čelu dva velika međunarodna seizmološka istraživačka projekta na Himalajima. En objašnjava da se zemljotresi, kao što je bio ovaj poslednji, dešavaju samo jednom u 50 do 100 godina i nastaju na vrlo određenim lokacijama.

Zemljotres koji je 26. decembra 2004. pogodio indonežansko ostrvo Sumatru pojavio se duž zone u kojoj je indijska tektonska ploča uvučena ispod manje burmanske tektonske ploče. Površinu Zemlje pokriva 7 do 9 velikih tektonskih ploča i veliki broj manjih. Tektonske ploče predstavljaju ogromne površine relativno čvrstih stena između kontinenata i okeana. Njihova dužina varira između nekoliko stotina i nekoliko hiljada kilometara, a debljina od 15 do 200 kilometara.   

Do pojave zemljotresa, vulkanskih erupcija ili klizanja zemljišta dolazi kada dođe do sudara tektonskih ploča, njihovog razdvajanja ili klizanja jedne ploče pored druge. Sudar tektonskih ploča izaziva najsnažnije zemljotrese zato što imaju duge i kontinualne prekide u slojevima. Zemljotres na Sumatri izazvao je pucanje slojeva koje se proteglo na 1000 km dugačke linije prekida koja je odvojila indijsku i burmansku tektonsku ploču.

Za razliku od ovog, čuveni zemljotres koji se dogodio u San Francisku 1906. godine i protegao između kalifornijsko-meksičke granice i Severne Kalifornije, bio je razbijen na segmente koji su umanjili njegovu magnitudu. Njegova jačina procenjena je na nešto više od 8,0 stepeni Rihterove skale.

Efekat zemljotresa na Sumatri pojačan je zbog činjenice da je do pucanja slojeva došlo na dubini od samo 10 km ispod zemljine površine. Da se zemljotres desio na dubini od 100-300 km, njegova razorna snaga bila bi značajno manja. Jačina zemljotresa registrovana na Rihterovoj skali iznosila je 9,0. Rihterova skala je logaritamska, što znači da je njegova magnituda 10 puta veća od zemljotresa jačine 8,0. Tako je ovaj zemljotres postao najsnažniji tektonski potres posle onog koji se desio na Aljasci 1964. i zauzeo neslavno četvrto mesto među najrazornijim zemjotresima koji su pogodili Zemlju od 1900. godine. Cunami izazvan ovim zemljotresom usmrtio je preko 165.000 ljudi u Aziji i Africi. Najveće gubitke pretrpele su zemlje južne i jugoistočne Azije, Indonezija, Šri Lanka, Indija i Tajland.  

Zahvaljujući globalnoj mreži seizmometara, kojima se stalno prati pojava zemljotresa na čitavoj planeti, u roku od nekoliko minuta može se registrovati lokacija i magnituda zeljotresa kao i verovatnoća pojave cunamija. Melcerova objašnjava da naučnici ne mogu da predvide kada će se zemljotres dogoditi, ali su razvili različite sisteme za upozoravanje ljudi da se evakuišu iz određenih potencijalno opasnih zona zbog moguće pojave cunamija koji su vrlo česti pratioci potresa kakav je bio i ovaj poslednji na Sumatri. Ovakvi sistemi, koji se na obalama Tihog okeana koriste još od zemljotresa na Aljasci 1946. godine koji je izavao cunami i obrušio se na Havaje, nažalost, nisu postavljeni u Indijskom okeanu. Ipak, cunami izazvan ovim poslednjim zemljotresom zabeležen je na Novom Zelandu, pa čak i na udaljenim zapadnim obalama Južne i Severne Amerike. Naravno, kako objašnjava En Melcer, sistemi za pravovremena upozorenja ne mogu da spreče pojavu cunamija, ali svakako mogu značajno da smanje velike ljudske gubitke.

                                                      V.V.J.