Kad govorimo o tehnologijama, stvari koje će se za pet godina nalaziti u prodavnicama i po domovima već su izmišljene. One, koje očekujemo da vidimo za deset godina trebalo bi da se već krčkaju u raznim laboratorijama. Ali, to može da znači da kompjutera i njegove propratne opreme - uopšte neće biti!

Sve to će, dakako, postojati, ali kao sastavni deo svakog objekta koji koristimo i svake mašine koju napravimo. Pristup network-u biće nam dostupan i običan kao što su nam to voda ili struja, te ga praktično nećemo ni primećivati. Postoje dobre šanse da do 2014. Internet dođe i do onih 5 milijardi ljudi koji verovatno kompjuter nisu ni videli, a kamoli surfovali po njemu.

Za razliku od današnje, ta će mreža biti regulisana i kontrolisana, pa će verovatno mnogi od nas zažaliti za starim pucanjem veze. Ipak, prednosti koje će većina dobiti nadvladaće konzervatizam oldtajmera neta.

Prosta činjenica da će svi biti "online" svakako će promeniti način na koji svet funkcioniše. Takođe će se poboljšati i komunikacija između uređaja. Tako, na primer, ja imam svoj laptop, svoj mobilni, moj digitalni CD plejer nosim u džepu... No, ove spravice ne sarađuju jedna sa drugom baš sjajno, a sa tuđim - nikako.

Izgleda da će najveći napredak u narednih desetak godina biti upravo taj što će razni programi samostalnije obavljati svoje zadatke i međusobno komunicirati bez naše intervencije; automobili će sami sebi rezervisati parking mesta, bolnice same pronalaziti slobodne termine za preglede, roba samu sebe prodavati, i to sve zahvaljujući softverskim agentima.

Umreženi svet sa sobom donosi velike prednosti kao što su blagovremeno reagovanje na prirodne katastrofe i druge ljudske nevolje. Trebalo bi, takav, da postane konačno rešenje za do sada neprevaziđene složenosti celog sveta.

Jer, kao što je William Gibson rekao: "Budućnost je već stigla, samo je neravnomerno raspodeljena."

Net dileme

Koliko puta smo čuli rečenicu: "Moje dete o Internetu zna više od mene". Ona je najčešće izrečena u pozitivnom kontekstu, ali, da li je to baš tako?

Roditelji Internet vide kao pozitivan medij i pritom nisu svesni rizika koji on nosi. Takav stav roditelje onemogućava da pomognu deci i da ih upute u ispravan i, pre svega, bezbedan pristup mreži.

Kako bi im pomogli, prvo bi sami roditelji morali da prepoznaju mogućnosti, ali i rizike neta. Deca ne mogu sama da snose odgovornost i teško im je da razluče šta je u virtuelnom svetu prihvatljivo, a šta rizično. Kako bi uopšte pristupili nekim sajtovima, od njih se za početak traži da unesu svoje lične podatke, što je uobičajeni deo svakog registracionog procesa. Po istraživanjima, svega 5% roditelja je o tome obavešteno, jer je kompjuter, sam po sebi, igračka za jednog igrača. Preusmeravanje neželjenog sadržaja započeto u anti-spam kampanji je u rukama provajdera. Mogućnost da se otvore vrata prostoru u kome bi deca na jednom mestu našla sve što ih zanima svakako bi pomoglo. A šta bi, u međuvremenu, roditelji mogli da urade?

Možda je rešenje u redovnim i strpljivim razgovorima sa decom o njihovim željama i o onome šta ih na netu zanima, bez ustezanja da se spomenu i neprijatnosti koje ih tamo čekaju. Ili, što da ne, dovlačenje još jedne stolice ispred monitora.

Šminkeri

Od mašine za pranje veša tehnologija je značajno napredovala, ali je negde na tom putu izgubila svoj pređašnji, uvažavajući odnos prema ženi. Hi Tech se tokom poslednjih decenija prilagodio trendovima i paše već poznatom stereotipu: mlađem poslovnom muškarcu srednje klase sa kravatom i akt tašnom (pardon, laptopom) u rukama. A gde je tu žena koja je zakoračila na tehnološko tržište?

Jasno je da takva žena traži mnogo više od sjaja i glamura. Ipak, prošlo je dosta vremena, i tek kada su statistike pokazale da je upravo ona taj Big spender o kome proizvođači sanjaju, ovo pitanje je dobilo određenu specifičnu težinu. Dobro je, ali na koji su način dizajneri velikih kompanija rešili da ugode ženskom kupcu?

Dizajner Intela, Roland Mouret, upravo je prikazao svoj najnoviji model laptopa, nazvan Skins. Tajna je u tome što se ovom laptopu po potrebi i želji menja "koža", te ga tako možete uskladiti uz garderbu koju na sebi nosite. Istovremeno, LCD monitor je napravljen iz dva dela, baš kao vaša tašna! Odmah je reagovala i Nokia izbacivši na tržište najnoviji model modnog telefona inspirisan burnim dvadesetim (možete samo da ga zamislite!). Tako ćete danas, uz malo truda, lako naći i memoriju u obliku ruža za usne, mobilni sa ogledalcetom, uskovitu kameru i preobuke pastelnih boja za skoro svaki vaš uređaj.

Pa, da li su sada svi srećni? Iskreno, sumnjam da su žene htele baš takve izmene. Koliko znam, one pre svega žele uređaje sa visokim performansama. I zato se pitam, jesu li nad ženskim tehnološkim dizajnom monopol preuzeli - muškarci?

Laserski doušnici

Poznati rasplet iz krimića u kome detektiv otkriva krivca po slovima na njegovoj pisaćoj mašini, sada je konačno osavremenjen. Američki naučnici našli su način da uz pomoć odštampanog otiska identifikuju iz kog i čijeg laserskog štampača je izašao inkriminisani list papira.

Sve do sada verovalo se da kod masovne proizvodnje jeftinih printera nema značajnih razlika koje bi omogućile njihovu pojedinačnu identifikaciju. Ali tim koji predvodi profesor Edward Delp sa univerziteta u Indijani je to opovrgao: "Verujemo da ćemo uskoro, zahvaljujući našem softveru, pored određivanja modela printera sa kog je neki dokument odštampan, moći i prstom da pokažemo na dotični printer. Kod identifikacije prvo izvodimo matematičke mere i proračune odštampanih slova a potom koristimo analizu slike i prepoznajemo šablon." Bez obzira na pojednostavljenu proizvodnju koja svakako ne pravi unikate, razlika se pojavljuje u načinu na koji laserski štampač postavlja boju na papir, pa je tako, uz pomoć ovog sistema lako prepoznatljiva.

Dobro, IT Šerlok Holmsi su se mogli i očekivati. A da li to treba vas da brine? Naravno ne, osim ukoliko na vašem laseru ne štancujete novčanice ili lažna dokumenta. Pa sve i da to radite, ovde niko ne pomenu - inkjet štampače.

Mršaviti na netu

Internet, pored ostalih, neguje i na stotine web sajtova udruženih u zajednicu pobornika anoreksije. Tako zvani Pro-ana sajtovi, sve u online režimu, propagiraju i podržavaju izgladnjavanje svojih članova. Tekstovi koji se tamo mogu naći, ekskluzivno su napisani baš od strane devojaka koje pate od anoreksije i snažno promovišu izraženu mršavost.

Stručnjaci koji leče ovaj poremećaj optužuju takve sajtove da anoreksičare osujećuju u traženju pomoći kao i u samom lečenju, zahtevajući da se njihovi web masteri pošalju na sud. Mnogi provajderi su već preduzeli određene mere i zatvorili im svoja vrata. No, to je dovelo samo do toga da se sajtovi povuku u ilegalu tako što se članovi na njih loguju koristeći specijalne lozinke. ANAS (kako se ova grupacija naziva), uz pomoć diskusionih grupa nastavlja sa davanjem preporuka kako da njihovi pobornici istraju u ovom svojevrsnom Internet ratu savetujući im da, bez obzira na sve, nastave sa gubljenjem kilaže.

Dokle, ne precizira se, valjda dokle god imaju snage da pritisnu - connect.

Zabole me hard disk

Istraživački tim koji je Yahoo angažovao u okviru anti-spam kampanje, ustanovio je sledeće: u toku jedne godine prosečan PC devet dana odboluje, što je dva dana više nego što iznosi prosečno bolovanje zaposlenih u raznim kompanijama. Anamneza bolesti do koje su istraživači došli izgleda ovako: šest dana se potroši u borbi protiv spamova dok dva budu izgubljena zbog lečenja od, jasno je, kompjuterskih virusa. Skoro polovina PC korisnika kaže da su za njih junk mejlovi stresniji nego, recimo, saobraćajni krkljanac. Trećina je spremna, za razliku od svojih letargičnih provajdera da, ako to pomaže, drastično izmeni svoj životni stil; na primer, da vežba pet puta nedeljno.

Evidentno je da spamovi i virusi nisu samo dosadna dosada već ozbiljno i proračunato smišljeni potezi u kojima se ne beži ni od psiholoških trikova. Jer, kako protumačiti jedan od rezultata ankete koji glasi: 22% ljudi postane toliko ranjivo da odgovori na spam poruku, sve u nadi da će ih na taj način spameri - ostaviti na miru! Neizlečivo, nema šta!