Razvoj civilizacije pratio je i razvoj novih implantoloških misli i novih materijala koji su u tu svrhu korišćeni o čemu svedoči kako veliki broj pronađenih arheoloških nalaza, tako i velik broj pisanih dokumenata. Iako svedočanstva o implantologiji kao jednoj od najsatrijih medicinskih disciplina uopšte datiraju još iz perioda pre nove ere, implantologija se na naučnom planu ubrzano razvija tek u poslednjih nekoliko decenija dvadesetog veka, bazirajući svoj napredak na brojnim tehničko-tehnološkim dostignućima, poboljšanju kvaliteteta implantatnih materijala i povećanom interesovanju kako naučnika raznih disciplina, tako i sveukupne javnosti.

Sedamdesetih godina dvadesetog veka, pojavom Bronemarka i njegovih implantata, počinje nova era implantologije. Ovo doba karakteriše pojava novih i modifikacija starih dizajna kao i pojava novih hirurških tehnika. Ona podrazumeva dvofaznu ugradnju imaplantata i njegovo mirovanje od tri do šest meseci pre konačnog operećenja, što je uslovljavalo primenu višedelnih implantata. Cilj ove moderne implantologije je uspostavljanje normalne funkcije žvakanja, govora, estetskog izgleda, zdravlja i komfora bez obzira na atrofiju, oboljenja ili povrede stomatognatnog sistema, gde će implantat imati centralno mesto u svim ovim rehabilitacijama. Osnovu ove nove filozofije činila je oseointegracija i niz preduslova koje je trebalo ispuniti da bi ona bila ostvarena.

Oseointegracija, odnosno biointegritet implantata zasniva se na pretpostavci da će se posle ugradnje, procesima remodelacije kosti i osteogeneze, implantati integrisati u koštanom tkivu i preuzeti funkcionalno opterećenje protetske nadoknade. Uspostavljanjem ovog termina Bronemark uvodi i osnovne principe odnosno faktore koji mogu uticati na postizanje ovog morfološkog i funkcionalnog odnosa između kosti i površine dentalnog implantata.

Prihvatanje ovih principa u svakodnevnom radu podrazumevalo je poznavanje bazičnih principa celularne povrede, inflamacije, koštanog zarastanje, nadgradnje i remodelacije kosti kao i fizičkih karakteristika implantata i njegove površine. Iako poštovanje faktora koji utiču na oseointegraciju predstavlja bitan preduslov za uspeh implantatne rehabilitacije, temelji ovog uspeha stvaraju se mnogo ranije, odnosno već sa prvom posetom pacijenta ordinaciji. Pravilna procena želje pacijenta, lokalnog i opšteg stanja predstavljaju bitan preduslov za konačan izbor pacijenta i pravi plan tera-pije i tu ima verovatno najviše nedoumica.

U selekciji pacijenta za primenu implantata treba se, pre svega, pridržavati osnovnih principa koji važe za svako medicinsko lečenje: nikad ne naškoditi pacijentu, razmotriti i izvagati osnovni interes za pacijenta i pogodnosti koje planirani postupak pruža sa mogućim rizikom (direktnim po zdravlje) i indirektnim (za neuspeh postupka) i izbeći primenu nepotrebnih postupaka. Danas gotovo da nema apsolutnih kontraindikacija za ugradnju implantata, s obzirom da njihova primena predstavlja vrlo jednostavan postupak koji ni na koji način ne utiče na opšte stanje zdravlja pacijenta, a segment njihove primene u posttumorskoj hirurgiji samo svedoči da su indikacije za njihovu primenu velike. Razgovor sa pacijentom, pri čemu se insistira na njegovim željama i zahtevima, kao i njegovo upoznavanje sa načinom rehabilitacije, mogućim komplikacijama u toku terapije i mogućnostima njihovog rešavanja, predstavlja osnovnu sponu potrebnu za uspeh, s obzirom da se rehabilitacija ovakvih pacijenta ne završava sa dobijanjem zuba već traje sve do trenutka dok su implantati prisutni u kosti.

Obično važi pravilo da pacijenti koji jedanput dobiju implantate imaju želju da se i kasnije podvrgnu ovakvom tretmanu, jer je koristan uticaj implantata na kvalitet života očigledan.

Faktori oseointegracije

Oseointegracija je postala svakodnevni tremin u stomatološkoj komunikaciji zahvaljujući sve široj primeni dentalnih implantata, a davno ustanovljeni faktori koji utiču na njeno postizanje, oblasti za nebrojena istraživanja. Verovatno da nijedna oblast stomatologije nije izazvala toliko interesovanje naučne javnosti kao što je to implantologija, pa se tako pokazalo da uspostavljeni principi koji su gotovo dve decenije važili kao dogma, postepeno popuštaju pod naletom novih zahteva implantologije danas.

Analizirajući osnovne faktore koji utiču na postizanje oseointegracije kao i istaraživanja sprovedena u svakom od ovih segmenata dobijamo mogućnost pregleda svega što je aktuelno u implantologiji danas, kao i analizu neke od dilema koje se postavljaju pred nas.

Biokompatibilnost materijala

Biomaterijali i biomehaničke osobine su od fundamentalnog značaja za uspeh ili neuspeh dentalnog implantata. Biomaterijali su "biološki supstituenti" od kojih se mogu izrađivati "biološki rezervni delovi". Biomaterijali ne smeju da deluju antigeno već treba da uspešno indukuju osteogenezu.

Tokom poslednjih 60 godina vršena su brojna istraživanja o biomaterijalima i biomehaničkom dizajnu za hirurške implantate. Rezultati ovih istraživanja su pronalazak širokog spektra materijala koji mogu da zamene živa tkiva, a među kojima dentalni implantati zauzimaju jedno od najznačajnijih mesta.

Osnovne karakteristike koje jedan materijal treba da ima da bi se mogao koristiti u dentalnoj implantologiji jeste da ne sme da deluje citotoksično, alergijski i kancerogeno. Mora da bude bioadhezivan, što podrazumeva da okolno tkivo mora intimno da prijanja uz implantatni materijal. Sve ove osobine čine implantatni materijal biokompatibilnim što je od presudnog značaja za uspeh odnosno preživljavanje jednog implantata u funkciji. Pored ovih tzv. bioloških karakteristika, implantatni materijal treba da ispuni i neke od karakteristika koje su od daljeg praktičnog značaja u implantologiji a to su: otpornost materijala na koroziju, lom i habanje, modul elastičnosti što bliži modulu elastičnosti kosti, mogućnost sterilizacije i rtg kontrole kao i dobre izolacione sposobnosti.

Iako je broj istraživanja obavljenih u okviru ovog segementa nesaglediv, titan je kao metal ostao materijal izbora i izrada dentalnih implantata danas bazira se samo na njegovoj primeni.

Kost kao akceptor

Analizirajući faktor kost kao akceptor, uočava se da je u poslednje dve decenije došlo do značajnih pomeranja. Ako pođemo od pretpostavke da je uspešnost implantacije u okviru ovog faktora direktno povezana sa kvantitetom i kvalitetom kosti, nalazimo da je kvantitet kosti kategorija definisana makromorfološkim parametrima debljine, visine, širine i angulacije. Određena je starosnom dobi, odnosno brzinom, pravcem i stepenom resorptivnih procesa.

Kraj osamdesetih i početak devedesetih karakterisao je termin raspoložive kosti, uveden od strane Carl Misch-a, koji je često za posledicu imao malpoziciju implantata. Veliki broj istraživanja, koji se u početku devedesetih odnosio na biomehaniku implan-tata i problem estetike, definiše malpoziciju kao neadekvatnu za budućnost implantata i njegovo trajanje, pa se tako termin raspoloživa kost gubi, ustupajući mesto novim regenerativnim tehnikama koje za osnovu imaju primenu zamenika kosti sa ciljem nadokanade izgubljene kosti i postavljanja implantata u pravilnu poziciju.

Ovakav pristup doneo je i nove probleme: značajno povećano vreme mirovanja implantata do njihovog konačnog opterećenja, često produženo i za period neophodan za augmentaciju, kao i povećanje cene definitiv-ne implantološke rehabilitacije. Rešenje je nađeno u primeni autogenih koštanih transplantata koji su značajno redukovali prethodna dva problema. Ispostavilo se da i ovo nije dovoljno pa se u poslednjih nekoliko godina pojavljuje sve veći broj implantatnih sistema koji svoju ugradnju baziraju na Misch-ovom već zaboravljnom principu raspoložive kosti. Čini se da je zahtev pacijenta odnosno vreme definitivne rehabilitacije odigrao ključnu ulogu u okviru ovog faktora. Kvalitet kosti kao drugi segment u okviru ovog faktora predstavljen je kao fina, mikromor-fološka kategorija koja je definisana gustinom i rasporedom trabekula.

Termin oseointegracije bio je vezan i za određene protokole koji su bili uslovljeni kavalitetom kosti pa je tako za svaki tip definisan hirurški protokol, vreme mirovanja implantata kao i trajanje njegovog progresiv-nog opterećenja.Istraživanja u okviru ovog segmenta imala su za cilj stvaranje što boljih uslova koji utiču na koštano zarastanje kao i što bolji odnos kontakata kost - implantat a samim tim i skraćenje vremena do konačne rehabilitacije koje je u pojedinim segmentima vilice sledeći protokole bilo i do osam meseci. Ova istraživanja u prvi plan postavljaju primenu faktora rasta, prvenstveno BMP-a. Ono što je usporilo primenu ovog faktora rasta je njegova cena. Ipak, i tu je nađeno rešenje u primeni faktora rasta iz plazme bogate koncentrovanim trombocitima (PRP), koja ne postiže tako visok efekat na kost kao BMP i ne može biti njegov supstituent, ali daje zadovoljavajuće rezultate.

Dizajn i površina implantata

Dizajn i površina implantata predstavljaju oblast koja je verovatno doživela najveću metamorfozu od pojave termina oseointegracije. Oblik implantata trebalo je da omogući njegovo učvršćivanje i stabilnost neposredno posle ugradnje.

Pojam oseointegracije pratio je i razvoj takozvanih oseointegrišućih implantata. To je podrazumevalo da se mogu koristiti samo implantati oblika korena zuba u koje su svrstavani cilindrični i šraf implantati. Dotadašnji implantati tipa Hainrih, Tramonte, listasti, igličasti implantati i niz drugih bili su anatemisani pod obrazloženjem da njihov dizajn agresivno deluje na kost.

Ubrzo se pokazalo da zbog dugog perioda mirovanja i nedostatka primarne stabilnosti cilindrični implantati odnosno implantati bez navoja nemaju svoje opravdanje. Ne treba ni napominjati da su jednodelni implantati u zlatno doba oseointegracije bili izbačeni iz upotrebe.

Zahtev pacijienta i želja implantologa da implantat što pre optereti kako bi skratio maksimalno vreme do konačne rehabilitacije ponovo uvodi implantate koji po dizajnu, dimenzijama i konstrukciji više liče na one već davno zaboravljene implantate nego li na implantate oblika korena zuba.

Kada je reč o površini implantata, lider u implantologiji, Branemark sistem sa mašinski obrađenom i poliranom površinom, dugo je odolevao naletima naročito kada se radilo o implantatima presvučenim hidroksiapatitom ili plazmiranih titan oksidom.Pojava ITI SLA imaplantata definitivno je primorala ovaj najzastupljeniji sistem da se uključi u trku za novu površinu implantata. Nove tehnologije uslovile su povećanje površine implantata i time uticale na povećanje kontakta kost - implantat i njegovo brže opterećenje.

Hirurška tehnika

U okviru hirurške tehnike jedan od osnovnih principa oseointegracije bio je dvofazna ugradnja implantata koja je podrazumevala njegovo potpuno mirovanje u periodu od tri do osam meseci. Danas su situacije kada se oba ova principa poštuju vrlo retke. U bočnim regijama nema uticaja da li će implantat biti ugrađen jedno-faznom ili dvofaznom tehnikom. Dvofazna tehnika se zadržala samo u estetskim regijama. Prihvatanje jednofaznog metoda ugradnje je samo dodatno omogućilo tenden-ciju imedijatnog opterećenja, nešto što iz dana u dan postaje realnost. Da podsetim da su pre ere oseointegracije implantati ugrađivani jednofaznom tehnikom i imedijatno opterećivani. Pod naletom estetike i imedijatnog opterećenja, kao osnovnih zahteva implantologije danas, pali su mnogi od davno postavljanih principa oseointegracije.

Implantologija se na ovim prostorima kontinuirano radi već tridesetak godina. Iskustvo nas uči da sve što je novo ne treba da isključuje ono staro, jer smo često svedoci da se neki osporavani principi iz perioda pre ere oseointegracije, ponovo vraćaju u prvi plan.