Nova nada za
obolele od
multiple skleroze

Piše: Dubravka Marić

U potrazi za terapijom koja će se uspešno suprotstaviti multiploj sklerozi, istraživaci sa beogradskog Instituta za biološka istraživanja "Siniša Stanković", opredelili su se za supstancu koja se već upotrebljava u humanoj medicini za lečenje različitih virusnih infekcija. Ovaj rezultat vec je odjeknuo u međunarodnoj stručnoj javnosti

Poslednja decenija dvadesetog veka nazvana je "decenijom mozga". Istraživanja u neurobiologiji uglavnom su bila usmerena na otkrivanje uzrocnika neurodegenerativnih oboljenja kakva su Parkinsonova, Hantingtonova i Alchajmerova bolest, šlog i traumatske povrede mozga, odnosno, kicmene moždine. I dok su zbog produženja životnog veka, starije osobe podložne neurodegenerativnim bolestima, zdravlje mlade populacije ugrožavaju multipla skleroza i traumatske povrede mozga i kicmene moždine; ovo poslednje kao posledica savremenog nacina života. U mnogim slucajevima, izgledi za preživljavanje su slabi i cesto praceni otkazivanjem pojedinih moždanih funkcija, što dovodi do doživotne invalidnosti ili trajnog vegetiranja, epilepsije, amnezije i demencije. Iz tog razloga, medu glavne ciljeve biomedicinskih istraživanja spada otkrivanje mehanizama koji leže u osnovi patofizioloških i biohemijskih poremecaja, poremecaja na molekularno-biološkom nivou, ali i post-traumatske reorganizacije nervnog sistema i oporavka posle povrede. Bilo da su u pitanju neurodegenerativne bolesti, šlog ili traumatske povrede centralnog nervnog sistema, zajednicki je gubitak - smrt neurona kao osnovne funkcionalne i anatomske jedinice nervnog sistema, koja je nadležna za prenos signala iz spoljašnje sredine, njihovu analizu u mozgu i donošenje odluke o svrsishodnoj akciji organizma u celini.

Omogucavanje bržeg i efikasnijeg oporavka mozga posle povrede mozga i kicmene moždine kod odraslih ljudi, vec dugo je izazov za istraživace koji sada znaju da je neuron sposoban da u tu svrhu iskoristi okolne neoštecene nervne celije. Ipak, problem stimulisanja neurona na intenzivnije izrastanje nervnih nastavaka jeste veoma složen, s obzirom na to da podrazumeva manipulisanje drugim gradivnim celijama nervnog sistema, medu kojima su i oligodendrociti, astrociti i mikroglija, kao osnovni tipovi tzv. glijalnih celija. Intenzivnim umnožavanjem i ispoljavanjem specificnih makromolekula na njihovim spoljašnjim membranama, one mogu da onemoguce proces izrastanja neurita (nervnih nastavaka), a time i oporavak moždane funkcije. Astrociti i oligodendrociti deluju na povredu nervnog tkiva kroz proces reaktivne astroglioze, tj. njihovu intenzivnu deobu, formirajuci tzv. glijalni ožiljak - gustu mrežu isprepletanih nastavaka koja u prvi mah igra pozitivnu ulogu, ogranicavajuci mesto povrede, što ima za posledicu da se oštecenje dalje ne širi. Medutim, ožiljak ce se ubrzo pretvoriti u mehanicku barijeru, pa ce ispoljavanjem inhibitornih molekula na površini ovih celija biti spreceno izrastanje novih nervnih nastavaka.

Prema studiji objavljenoj u septembarskom izdanju British Medical Journal-a, stresni životni dogadaji dovode do pogoršanja postojecih ili pojave novih simptoma kod pacijenata obolelih od ove nepredvidive bolesti

Holandski istraživaci pratili su 73 pacijenta sa remitentnom multiplom sklerozom. Redovne posete pacijentima zakazivane su svakih osam nedelja, a dodatne posete dogovarane su u slucajevima kada su se kod pacijenata javljali simptomi neke infekcije i pogoršanja postojecih ili pojave novih simptoma. Svake nedelje, pacijenti su beležili bilo kakav stresni dogažaj u svom životu koji nije bio povezan sa multiplom sklerozom.
Tokom ove studije zabeleženo je ukupno 457 stresnih životnih dogadaja. To je ukljucivalo stres na poslu, finansijske probleme ili smrt nekog od bliskih clanova porodice. Istraživaci su istovremeno zabeležili pojavu 134 pogoršanja kod 56 i 136 infekcija kod 57 pacijenata.
Stres je bio povezan sa dvostruko vecim rizikom od pogoršanja postojecih ili pojave novih simptoma bolesti, ali nije bilo dokaza o pogoršanju infekcija posle stresnih dogadaja.
Još uvek nema potpuno jasnih zakljucaka u odnosu na pojave zabeležene tokom rada na ovoj studiji, kažu autori, ali saznanje da su stresni dogadaji povezani sa aktivacijom ovog oboljenja predstavlja znacajnu informaciju u ogranicenim saznanjima koja pacijenti i oni koji brinu o njima imaju o ovoj nepredvidivoj bolesti.

Zbog toga je pred naucnicima zadatak da smanje ili odlože formiranje ožiljnog tkiva i daju neuronima dovoljno vremena da formiraju nastavke i uspostave veze narušene povredom. Ali, buduci da glijalni ožiljak u prvom trenutku igra zaštitnu ulogu jer sprecava rasprostiranje povrede, u stvari je potrebno smanjiti broj glijalnih celija na kojima se pojavljuju inhibitorni molekuli i aktivirati mehanizme zaštite propadanja neurona, zaustavljanjem propadanja nervnih celija. U ova ispitivanja u našoj zemlji ukljucen je tim istraživaca Laboratorije za neurohemiju Odeljenja za neurobiologiju i imunologiju Instituta za biološka istraživanja "Siniša Stankovic" u Beogradu, a koji predvodi prof.dr Mirjana Stojiljkovic.

"Kroz saradnju sa tadašnjim ICN Yugoslavia, a pod neposrednim rukovodstvom akademika Ljubiše Rakica, došli smo do supstance koja nije ispoljavala loš efekat na neurone, ali je pokazala traženo dejstvo na glijalne celije. Dakle, primenom ribavirina, supstance koja se koristi u lecenju razlicitih antivirusnih oboljenja ljudi, uspeli smo da odložimo formiranje glijalnog ožiljka. U medjuvremenu smo usled nedostatka finansijskih sredstava, ostali bez hemikalija kojima bismo pokazali kako se neuroni ponašaju, pa smo prešli na one eksperimente za koje smo - u saradnji sa kolegama imunolozima iz IBISS (dr Stanislava Stošic-Grujicic, naucni savetnik) i Instituta za mikrobiologiju i imunologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu (prof. dr Marija Mostarica-Stojkovic), imali sve što nam je bilo potrebno. Poceli smo da ispitujemo bolest u kojoj astrociti i oligodendrociti imaju znacajnu ulogu, a to je multipla skleroza, imajuci u vidu da oligodendrociti ucestvuju u izgradnji omotaca oko vecih nastavaka neurona. Mijelinski omotac obezbeduje skokovito prenošenje nervnog impulsa, što opet, omogucava brzu i svrsishodnu akciju kompletnog organizma", kaže profesorka Stojiljkovic.

Kao inflamantorna i demijelinizirajuca bolest, multipla skleroza manifestuje se gubljenjem mijelinskog omotaca i narušavanjem neuroloških funkcija. U njenoj osnovi je autoimunski poremecaj izazvan CD4 T limfocitima, veoma važnim celijama imunskog sistema. Multiplu sklerozu odlikuje smenjivanje faza akutnog pogoršanja i poboljšanja, s tim da bolest stalno napreduje i dovodi do teškog invaliditeta, tako da su bolesnici cesto vezani za kolica i zavisni od tude pomoci. Premda je vec poznato da autoimunska oboljenja nastaju kao rezultat prekida tolerancije imunskog sistema na sopstveno tkivo, njihov uzrok ostaje skriven, ali se zato smatra da pojava autoimunosti zavisi od udruženog dejstva poremecene imunoregulacije, genetske predispozicije i uticaja spoljašnje sredine.

"Cinjenica je da je osnovni pokretac bolesti intenzivno umnožavanje CD4 T limfocita izvan centralnog nervnog sistema, kao i infiltracija CD4 T aktivisanih limfocita u njega i da su te celije izuzetno zavisne od sinteze purinskih i pirimidinskih nukleozida, molekula neophodnih za proces deobe celija. Poznato je da ribavirin koji je purinski nukleozidni analog, svoje dejstvo ispoljava inhibicijom inozin monofosfat dehidrogenaze - enzima koji ima kljucnu ulogu u sintezi purina i pirimidina unutar celija, zbog cega se smanjuje sinteza DNK i RNK, pa time i proliferacija celija. Zato smo pretpostavili da bi mogao da ima znacajnu ulogu u sprecavanju umnožavanja T limfocita, a samim tim i u ublažavanju simptoma oboljenja", kaže prof.dr Mirjana Stojiljkovic.
Tokom svojih istraživanja, pomenuti tim istraživaca je kod posebnog soja laboratorijskih pacova izazvao bolest poznatu kao eksperimentalni autoimunski encefalomijelitis. To je životinjski ekvivalent bolesti sa simptomima slicnim multiploj sklerozi kod ljudi, zbog cega je i eksperimentalni analog zapaljenskih i demijelinizacionih bolesti. U eksperimentima sa primenom ribavirina pre, ili od trenutka pojave prvih simptoma bolesti, istraživaci su pokazali da ovaj preparat ublažava klinicku sliku bolesti i vodi vecoj stopi preživljavanja životinja sa teškim simptomima. Imajuci u vidu da su njihove kolege-imunolozi, u slicnim eksperimentima ali sa drugim nukleozidnim analogom - tiazofurinom, takode ostvarili znacajne rezultate, pokušalo se i sa kombinovanom primenom obe supstance i dobijeni su još bolji rezultati u odnosu na pojedinacno dejstvo ribavirina i tiazofurina.

"Rezultati su štampani u prestižnim medunarodnim strucnim casopisima, što znaci da otvaraju jedan novi put u istraživanjima ove teške autoimunske i demijelinizacione bolesti. Mnogi aspekti još nisu istraženi, a to se prvenstveno odnosi na ponašanje oligodendrocita i to onih koji ucestvuju u procesu obnove mijelinskog omotaca, koja je uocena u fazama privremenog oporavka bolesnika. Upravo to jeste i naš naredni zadatak. Isto tako, predstoji ispitivanje terapije ribavirinom i tiazofurinom, radi iznalaženja najmanjih doza sa najboljim dejstvom.", rekla nam je prof. dr Mirjana Stojiljkovic, zakljucujuci da je uloga fundamentalne nauke u ovakvim istraživanjima da otvori put do konkretnog rezultata, a ne i da napravi lek.